Radmila Vojnović: Perestrojka u Srpskoj pravoslavnoj crkvi

Na praznik Svetog Arhangela Mihaila, navršilo se 50 godina monaškog služenja vladike raško-prizrenskog Artemija, penzionisanog u maju, nekanonskom odlukom Sv. Sinoda, i u petak, raščinjenog, odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora (odlučivalo se tajnim glasanjem, 21 za, 6 uzdržanih i 7 protiv oduzimanja episkopskog čina). Neke vladike su predložile da se formira sud, što je odbačeno sa obrazloženjem da nema vremena za suđenje, i da brat Artemije mora odmah biti lišen episkopskog čina.

Kad se pre godinu dana upokojio Patrijarh Pavle, takođe dugo raško-prizrenski vladika, počela je crkvena kadrovska perestrojka, jer kao što znamo iz istorije, kadrovi rešavaju sve. Udružene pristalice duhovne (ekumenizma) i političke (demokratske) globalizacije, krenule su u ofanzivu. Na udaru su patriotske rusofilske snage, političke stranke, pre svega SRS, pokreti Obraz, 1389, i verni svetootačkom Pravoslavlju, bez liberalnih zapadnih primesa.

Od Vizantije smo nasledili princip simfonije, gde duhovna i svetovna vlast, podvigom poslušanja i ljubavi, zajedno služe Istočniku vlasti, Bogu. U novoj duhovnoj i geopolitičkoj realnosti, posle komunizma, počela je izgradnja nove simfonije između prozapadne demokratske vlasti i SPC.

Predsednik, skupština i Vlada, vladaju po narodnoj (promenljivoj) volji, a Crkva se rukovodi Božijom Voljom. Za razliku od Vizantije, nemanjićke Srbije, Samodržave Rusije, gde su Crkva i Država, poput Božanske i Ljudske Prirode Bogočoveka, nerazlučne, u demokratskoj Srbiji i Rusiji, Ustav odvaja Crkvu od države, kao u komunističko vreme. Menja se taktika, a strategija ostaje.

Svedoci smo pravog čuda. Srpske vlasti su dozvolile veronauku, Božiji zakon, u državnim školama, kao izborni predmet, po želji roditelja (za sve konfesije). Vraćaju crkvenu imovinu, oduzetu posle Drugog svetskog rata - sve ovo je primer dobre volje i harmonije između države i Crkve. Međutim, dugogodišnji ekumenski kontakti u „Svetskom savezu crkava“, dovode do postepenog napuštanja pravoslavne svetootačke strogosti. Verni narod primećuje da neki pravoslavni bogoslovi, vladike, u diplomatiji bez granica „svedoče Pravoslavlje“, inoslavnim, liberalno, sa mnogo ljubavi, a svojoj jednovernoj braći, na primer vladiki Artemiju, lako i brzo, bez prava na odbranu, udaraju žig raskolnika.

Ipak, Srpska Pravoslavna Crkva je jedina organizovana struktura koja povezuje srpski narod, ne samo duhovno, nego i ideološki, nacionalno, kulturno, i ne samo na prostoru bivše Jugoslavije, već širom sveta. Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve nedavno je kanonizovao oca Justina Popovića, crkvenog pisca, duhovnika, propovednika, beskrvnog mučenika, pod komunističkim igom zatočenog u manastir Ćelije.

Istovremeno, trojica duhovnih čeda prepodobnog Justina, vladika bački Irinej, (penzionisani) Atanasije Jeftić, i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, u liku Svetog Sinoda, penzionisali su četvrto čedo, Artemija, i proterali ga sa Kosova i Metohije. Nastupili su kao episkopi, bliski aktuelnoj demokratskoj vlasti, sa ozbiljnim optužbama o finansijskim malverzacijama svog brata Artemija i njegovog okruženja. Srpska javnost imala je priliku da se uveri u simfoniju Demokratske evroatlantističke koalicije sa vladikama, koje su u odličnim odnosima sa Vatikanom, i Svetskim savezom crkava. Mnogi u SPC kažu da je vladika bački, Irinej, ne samo sveprisutni portparol SPC, već i ekumenizma. U izolaciji, žigosan kao neprijatelj Titovog režima, otac Justin je pisao o ekumenizmu, kao „svejeresi“ našeg vremena. U svojim besedama, poput proroka Jeremije, tugovao je zbog duhovnog pada naroda u bezbožni komunizam, pozivao na pokajanje i razobličavao tadašnju „simfoniju“ vrha SPC sa bezbožnim vlastima i „zajedničarenje“ sa jereticima, u „Svetskom savezu crkava“. Avaj, zahvaljujući svevidećem internetu, svedoci smo neprekidnih agape, nju ejdž trpeza ljubavi, dela episkopa SPC, sa inoslavnim, zajedničkih službi, molitava, susreta, kao da je crkvena diplomatija glavni zadatak, cilj i smisao Crkve.

Vladika Artemije nastavio je delo oca Justina, obnavljajući manastire Raško-Prizrenske Eparhije, boreći se protiv ekumenskog „ružičastog“ sladunjavog „svedočenja vere“. U dugogodišnjim kontaktima sa takozvanom „međunarodnom zajednicom“, u liku američkih i evropskih političara, lekara „bez granica“, humanitaraca i kriznih grupa, presahnula je vladikina vera u zapadnu demokratiju. Pokušaji lobista, na dželu sa DŽozefom Bajdenom, da se eparhija preda nezakonitim šiptarskim vlastima, nije naišao na razumevanje vladike Artemija. On je pregovarao sa šiptarskim privremenim vlastima na KiM, ali je odbijao da se povinuje „državnim“ organima Šiptara. Nije dozvolio onima koji su rušili manastire i hramove, ubijali narod, da legalizuju svoj zločin, kao samozvani pokrovitelji tih istih manastira. „Međunarodna zajednica“ to jest pokrovitelji narkomafijaških šiptarskih vlasti bi da pretvore srpske enklave i manastire u „kosovske kulturno-istorijske spomenike“ i turističke atrakcije, tipa indijanskih rezervata!

Mnogi Srbi veruju da je vladikino penzionisanje, medijsko žigosanje, zabrana služenja, i konačno oduzimanje episkopskog čina, izvršenje naređenja velikih inkvizitora novog svetskog poretka. Na sličan način demokratska vlast je od 2000. godine, medijski žigosala, hapsila i tajno isporučila kompletno vojno i političko rukovodstvo koje je organizovalo odbranu Jugoslavije, zatim Krajine, Republike Srpske, i na kraju Srbije. Da je vladika bio kooperativan, skupljao bi lovorike po beogradskim salonima, sa zapadnim ambasadorima, članovima kriznih grupa, liberalnim vladikama i rimokatoličkim biskupima i demokratskim političarima bez granica.

Slučaj vladike Artemija duboko je podelio vernike, i javnost u Srbiji. Posle penzionisanja, vladika Artemije upućen je u sremsku eparhiju, u manastir Šišatovac. 15. oktobra mu je zabranjeno da služi.

Od 17.11. do 20.11. na drugom redovnom zasedanju, Sabor je izabrao na raško-prizrenski tron vikarnog vladiku lipljanskog Teodosija, koji je monaški put počeo u manastiru Crna Reka, pod okriljem vladike Artemija. Predsednik Tadić je čest gost kod prijatelja, igumana Teodosija, u manastiru Visoki Dečani. Dobro obavešteni izvori tvrde da je iz „međunarodne zajednice“ stigao plišani ferman da se definitivno ukloni neposlušni konzervativni vladika, koji se zamerio mnogim zapadnim golubima pregovaračima i predsedniku Tadiću (nedemokratskim otvorenim pismima). Osim toga, masonskim ekumenističkim strukturama „Svetskog saveza crkava“ ne dopada se episkop, koji ne prima biskupe i luteranske pastore u oltar. Mladi Teodosije prima sve što preporuče naše evroljubive vlasti. Nastupio je momenat demokratsko-ekumenske perezagruzke. Koalicija je zamolila vrh SPC da ukrote vladiku, koji se oteo KFOR-u, privremenim šiptarskim vlastima, „međunarodnoj zajednici“, i predsedniku Tadiću. Demokratski mediji su krenuli u akciju klevetanja vladike, koji je, sa firmom „Rade Neimar“, tokom izgradnje i obnove porušenih hramova, tobože blagoslovio sumnjiva lica, da se bave sumnjivim poslovima. Vladika nije dobio reč, u njegovo ime nastupa sveprisutni vladika bački Irinej, i penzionisani vladika, Atanasije Jeftić. Optužba i odbrana su jedno, u slučaju vladike Artemija, kao u starim komunističkim procesima.

Po rečima vladike bačkog Irineja, „sa velikom žalošću, ali odlučno stupajući u odbranu svetog jedinstva Crkve, zbog dokazanih kanonskih krivica, kao što je sveštenosluženje pod važećom zabranom sveštenodejstva, odbijanja poslušnosti Saboru, stvaranja raskola i nasilnog zauzimanja pojedinih manastira SPC u Eparhiji raško-prizrenskoj, Sveti Arhijerejski Sabor lišio je episkopa raško-prizrenskog episkopskog čina, i vratio u red monaha.“ Novi raško-prizrenski vladika Teodosije, takođe je „sa žaljenjem i zabrinutošću primio vest o pokušaju nasilne uzurpacije od strane penzionisanog vladike Artemija, koji je ovim postupkom ušao u raskol sa SPC“.

Tokom zasedanja Sabora, vladika Artemije se vratio na Kosovo, sa monaštvom i narodom, u manastiru Duboki potok služio Svetu liturgiju, i izjavio: “U nevolji su i katakombe bile sveta mesta“. Poručio je narodu da čuva veru, jedinstvo sa Svetom Sabornom i Apostolskom Crkvom, pa će Bog blagosloviti naše domove, sela i gradove, naše Kosovo i Metohiju, i celu našu zemlju. Još je rekao da se nije odvojio ni od koga, da nije raskolnik, i da ne stvara ništa novo. Ocenio je da će se napadi na njega nastaviti, da ih se ne plaši.

U sinhronizovanoj akciji šiptarskih privremenih vlasti na KiM, Kosovske specijalne policije, na zahtev Beograda, i SPC, manastir je „oslobođen“ od vladike, monaštva i vernika, koji su u policijskoj pratnji upućeni u Kraljevo.

Odnos snaga u Svetom Arhijerejskom Saboru, prilikom glasanja o oduzimanju arhijerejskog čina vladiki Artemiju, pokazao je da nekanonsko služenje, sa novotarijama, bogoslužbena tiha reforma, u cilju približavanja „sestrinskoj“ rimokatoličkoj crkvi, ostaje, uprkos još uvek važećem Crkvenom ustavu. Kao pravoslavni vernici postavljamo pitanje: “Zašto SPC ostaje u takozvanom „Svetskom savezu crkava“, koje u suštini predstavljaju raskolnički sabor sekti, koje su rezultat velikog raskola, odvajanja Rimokatoličke od Jedine Svete Apostolske Crkve u 11. veku? Zar su učeni bogoslovi SPC, članovi Svetog Sinoda, zaboravili da su rimski papa, i razni anglikanci, luterani, evangelisti, baptisti, u vekovnom raskolu? Koliko nam je poznato, još se nisu pokajali i vratili u krilo Pravoslavlja. A neki od uvaženih episkopa se sa njima sastaju, celivaju, mole, zajedničare. A na brata srpskog vladiku šalju šiptarske specijalce, i pišu krivične prijave, zbog „nasilnog nekanonskog upada u manastir“!?

Iskreno se molimo da se naš narod složi, oboži i umnoži, po zavetu svetog vladike Nikolaja, i da se desi Božije čudo, bratskog pomirenja u Hristu. Pozivamo sve pravoslavne vernike, da svojom molitvom, dobrim rečima i delima, utiču na prevazilaženje nastale situacije, koja produbljuje duhovne i ideološke podele u našem narodu. Umesto u Vatikan ili Šambezi, gde sa carigradskim patrijarhom učestvuju na improvizovanim nepravoslavnim, raskolničkim molitvama „za mir“, smireno molimo naše vladike da na svenarodno-crkvenom saboru, kao u vreme svetog Save, bratski, saborno, služe svetu liturgiju onako kako su služili svi naši svetitelji, sve do svetog vladike Nikolaja i prepodobnog Justina Popovića. Neka, poput Gospoda, koji je krotko prao noge apostolima, po uzoru na moskovskog Patrijarha Kirila, obnove ovaj drevni apostolski običaj. Da se na Nebesima raduju naši svetitelji, kad se četvorica naslednika prepodobnog Justina nađu zajedno pred Časnom trpezom.

(Fond strateške kulture, 23.11.2010)